Ovo nije film. Ovo je iskustvo.
Oscar je mladić koji živi u Tokyu i novac zarađuje od dilanja droge. Sa njim u stanu živi i njegova sestra koja radi kao striptizeta. Nakon što je prvi put probao drogu zvanu DMT, dobija poziv od prijatelja Victora, koji mu kaže da se trebaju naći u gradu i nastave dilanje. Oscar ne sluti da je to zapravo zamka koju mu sprema policija, i biva ubijen. I tek nakon ove radnje počinje ludilo.
Kamera se ni u jednom jedinom trenutku nije zaustavljala. Kretala se kroz prostor i kroz vrijeme bez ikakvih smislenih, logičnih i već viđenih načina. Prvih 20-ak minuta je isključivo snimano POV kadrom, iz prvog lica i iz Oscarove perspektive, što nam je odmah dalo do znanja da je on glavni lik i da sve što ćemo nadalje vidjeti jeste njegovo gledanje. A od njega nakon ubistva ostaje samo duša koja će putovati kroz prošlost, sadašnjost i budućnost, kroz jedan totalno psihodeličan i gotovo hipnotišući stil.
Gaspar je volio Kubrickovu Odiseju, te je direktnu inspiraciju crpio iz Odisejinog segmenta na kraju filma, pa tako Enter the Void sa svojim naizgled besmislenim sekvencama zapravo ostavlja prostora za beskrajno i slobodno tumačenje. Za pohvalu je cijeli njegov poduhvat i velika kreativnost, no ipak smatram da je ovom žestokom formom poprilično naštetio da nam dostavi i sadržaj. Naravno, režiseri ne moraju da poštuju ustaljene narativne šablone, no Gaspar ipak pokušava da kroz jednostavnu premisu pokaže kadrove koji bi trebali imati neku snažnu poruku. Ta njegova namjera se vidi kroz Oscarove flešbekove djetinjstva, gdje saznajemo neke ključne momente koji su ga na kraju i doveli u Tokyo i učinili od njega dilera drogom.
Takvih snažnih poruka nema, i ako smo imali neprikosnoveno vizuelno iskustvo, mislim da nam je falilo i dosta emotivnog kako bi efekat psihodelije bio cjelokupan.
https://www.imdb.com/title/tt1191111/
Nema komentara:
Objavi komentar